Ple­men­ska i rod­bin­ska oku­plja­nja sve su če­šća po­sled­njih go­di­na u Cr­noj Go­ri. Li­je­pe su to pri­li­ke da se bli­žnji pri­bli­že, mla­di upo­zna­ju, sta­ri­ji pod­sje­te mla­do­sti i pre­da­ka... jed­no­stav­no, to su sku­po­vi lju­ba­vi, sku­po­vi ko­ji se pam­te i pre­pri­ča­va­ju.
U av­gu­stu je ve­se­lo bi­lo i na ima­nju Kr­go­vi­ća u Do­njoj Šti­ta­ri­ci kod Moj­kov­ca. Ve­se­lo da ne mo­že ve­se­li­je, a raz­log je bio pr­vo ku­plja­nje po­tom­stva Vi­da i Lju­bi­ce Kr­go­vić. Ini­ci­ja­to­ri su bi­li Dra­gan Kr­go­vić i Jo­vo Vu­ko­vić, a skup su, brat­ski, ka­ko je to kod njih pre­po­zna­to, sa odu­še­vlje­njem pri­hva­ti­li i po­dr­ža­li tro­je Vidove i Lju­bi­či­ne dje­ce, si­no­vi Alek­san­dar i Mi­lo­rad Kr­go­vić i ćer­ka Ru­ža Dr­lje­vić.
– Na­da­le­ko je po­zna­ta slo­ga Vi­do­ve i Lju­bi­či­ne dje­ce. To su bi­la dje­ca ko­ja su od­ra­sta­la u te­škim po­sle­rat­nim uslo­vi­ma, kao i osta­li. U ne­ma­šti­ni, ali sa po­no­som i slo­gom, svi su ostva­ri­li ži­vot­ne ci­lje­ve. Za­sno­va­li po­ro­di­ce, iz­ro­di­li po­šte­nu i rad­nu dje­cu, a oni da­lje na­šu unu­čad. Ja sam se­stra sreć­na i po­no­sna na svoj rod. Naj­mla­đa sam od se­sta­ra i je­di­na ži­va, pa je sva­ki do­la­zak u rod za me­ne po­se­ban do­ži­vljaj. Ne­mjer­lji­vo sam za­do­volj­na i ka­ko na­ša dje­ca ži­ve. Na­u­či­li su od nas da slo­ga mo­že mno­go i sa tim se ni­šta ne mo­že mje­ri­ti. Sreć­na sam da­nas kao ri­jet­ko ka­da i že­lim da ova­ko na­sta­vi­te kroz ži­vot – is­ta­kla je Ru­ža Dr­lje­vić na sku­pu.
Alek­san­dar Le­ko Kr­go­vić je pri­ma­kao de­ve­de­se­toj. Pro­tu­rio je mno­go te­škog, ali i li­je­pog kroz svoj ži­vot. Zna šta je ne­ma­ti, bi­ti pro­ga­njan i pljač­kan, zna i šta je ima­ti i bi­ti ci­je­njen i vo­ljen. Zna Le­ko i brat­stve­nič­ku isto­ri­ju ko­ju je na pr­vom sku­pu pre­zen­to­vao po­tom­stvu Vi­do­vom i Lju­bi­či­nom. Zna Le­ko, a od za­jed­nič­kog sku­pa zna­ju i osta­li ko su i oda­kle su Kr­go­vi­ći, ka­ko su se ob­re­li u Šti­ta­ri­ci, zna­ju i ka­ko se raz­vi­ja­lo po­ro­dič­no sta­blo od pre­tka ko­ji se, ono ka­da Meh­med pa­ša Bu­ša­tli­ja ra­zo­ri i po­pa­li ovo brd­sko ple­me, po­mje­ri­še da­lje od Tu­ra­ka.
– Na­kon po­ha­re Ku­ča i brat­skog spa­sa u Rov­ci­ma na­ši pre­ci su po­šli pre­ma sje­ve­ru, uz Mo­ra­ču, pa do­li­nom Ta­re na­sta­ni­še se u oko­li­ni Moj­kov­ca. Ni­je im se svi­dje­la po­sna ze­mlja po­red Ta­re, a ni mi­ra ni­je­su ima­li od Tu­ra­ka i „usko­či­še” u Li­je­sku i Ba­ri­ce, u op­šti­nu bje­lo­polj­sku. Osta­li su Kr­go­vi­ći ta­mo do 1889. go­di­ne ka­da su se na­se­li­li u Po­lja i Šti­ta­ri­cu. U Po­lji­ma se 1892. go­di­ne ro­dio Vid, moj otac i vaš pre­dak ko­me smo za­hval­ni, kao i su­pru­zi nje­go­voj Lju­bi­ci, ko­ja je bi­la od Živ­ko­vi­ća iz Kr­nje Je­le, što nas ima i što smo ova­ko slo­žni i, slo­bo­dan sam re­ći, rad­ni. Da­lje vam je si­gur­no svi­ma po­zna­to ko je od ko­ga i ko je či­ji, a da­na­šnje oku­plja­nje ne­ka bu­de uvod u još tje­šnje brat­ske i se­strin­ske ve­ze, u brat­ski vi­je­nac ko­ji ni­šta, pa ni smrt, ne smi­je da po­ki­da – za­vje­to­vao je Le­ko i po­seb­no po­zdra­vio i za­hva­lio ze­to­vi­ma Kr­go­vi­ća i sna­ha­ma kod Kr­go­vi­ća, za do­pri­nos lju­ba­vi i slo­zi.
Zna Le­ko šta i ka­ko tre­ba, zna­ju i osta­li po­tom­ci Vi­do­vi i Lju­bi­či­ni. Zna­ju, za­to se i oku­plja­ju, a Dra­gan Kr­go­vić je na­pra­vio ro­dov­nik u ko­jem pi­še da su ima­li ši­ro­ko po­tom­stvo.
– Od Vi­da i Lju­bi­ce, ra­ču­na­ju­ći ze­to­ve i sna­he, oro­di­lo se nas 228, od ko­jih je 196 ži­vih. Ima­li su 14 dje­ce, 44 unu­ča­di, 71 pra­u­nu­če, 38 ču­ku­nu­nu­ča­di, 32 sna­he i 34 ze­ta. Da ži­vi­mo ov­dje u Šti­ta­ri­ci bi­lo bi to sta­nov­ni­ka ko­li­ko ci­je­lo se­lo. Ovo je pr­vi sa­sta­nak i za­do­vo­ljan sam od­zi­vom – re­kao je Dra­gan i po­zvao rod­bi­nu da „ži­vi­mo kao na­ši ro­di­te­lji, brat­ski kao Kr­go­vi­ći!”
Je­dan od vo­de­ćih svjet­skih struč­nja­ka iz obla­sti pro­iz­vod­nje pa­pi­ra, naj­mla­đi sin Vi­da i Lju­bi­ce Kr­go­vić, Mi­lo­rad ni­je krio odu­še­vlje­nje.
– Ovo je im­pre­siv­no. Ja u za­vi­čaj do­la­zim u že­lju va­ma i me­ni. Tu­žan zbog od­la­ska u vječ­nost na­ših na­mi­li­jih, ali od da­nas sam ra­do­stan kao ri­jet­ko ka­da. Vaš od­ziv i slo­ga, na­še ko­lo pu­no ra­do­sti i sre­će ne­ka tra­je do­kle nas ima i do­kle se sje­ća­mo pre­da­ka. Uspo­me­ne mo­gu bi­ti i tu­žne, ali stvar­nost ne­ka vas vo­di sre­ći i ne­moj­te do­zvo­li­ti da vas bi­lo šta po­ko­le­ba na tom pu­tu – re­kao je Mi­lo­rad.
Pr­vi skup Vi­do­vih i Lju­bi­či­nih po­to­ma­ka pro­te­kao je u pje­smi i ve­se­lju, a na­red­ni je do­go­vo­ren za sle­de­ći av­gust na ima­nju Dr­lje­vi­ća u To­ma­še­vu. Ve­se­lin Dr­lje­vić